„Ako si manjina, pa čak manjina od jednog, ne znači da si lud“, George Orwel
Hodao sam gradom. Nisam imao pametnijeg posla, pa se šetnja nametnula sama po sebi. Imao sam želju s nekim otići na kafu, ali su svi prijatelji bili NEDOSTUPNI kao i Draga koje nisam imao. Bijaše mi nekako neprirodno sjediti sam u nekom kafiću, čitati novine i praviti se kako je to baš dobra stvar.
Ispred mene su išle dvije stasite djevojke. Po slobodnoj procjeni brucošice na nekom od fensi fakulteta. Jedna je imala vrlo dobar prtljažnik, ali malo udaren sa strane, a u druge se radilo o nečemu ogromnom.
Njene hlače bijahu na mukama, te su jedva uspijevale zadržati tu monumentalnu masu da se ne razlije posvuda. Što ti je sandžakči kroj!
Pljunuo sam i ubio mrava. Možda i kiša padne. Djevojke su se prilično udaljile, ali se u one druge, da izvinite na izrazu, šupak uopće nije smanjio. Imao sam dojam da je i dalje tu, preda mnom.
Konto sam, kako je, zaboga, to moguće i nasumice zaključio da njezin šupak ustvari buja i raste. Širi se i deblja. I to baš pred mojim očima. Djevojke su postajale sve manje, a šupak sve veći. Na kraju ih je zaklonio obje.
Ispred mene je guzeljao samo jedan real big mother fucker od šupka i jedino što sam pomislio u tom trenutku bilo je: „Nikako ne bi valjalo sad da prdne!“